Život srpkinje u Americi

Po hiljaditi put otvaram altas i posmatram kartu sveta, sve izgleda tako blizu, kao da ne postoje granice koje sprečavaju sve. Sada mi tako nebitno izgleda daljina koja će me za nekoliko meseci uništavati. Duboko u sebi znam da je ovo godina ostvarenja mog životnog sna, znam da ću dobiti stipendiju i otići na godinu dana u Ameriku. Tek sam napunila šesnaest godina, počinjem da se zaljubljujem prvi put u predivnog dečka i preterano sam emotivno vezana za svoju porodicu i prijatelje, pa čak i psa Arona. Ne želim da sve ovo nestane iz mog vidokruga, ali s druge strane želim da proširim svoje vidike. "Granice nisu ništa do linije u atlasu, al jesu stvarne onda kad idu od srca ka srcu." Imaću dve nedelje da odlučim gde cu biti narednih godinu dana, ali moje srce će zauvek biti u Srbiji. Ne biste verovali koliki rodoljub biste postali kad bi samo zamislili godinu dana izvan svoje zemlje, bez ajvara, slobode izlazaka i predivnih zalazaka na lepom plavom Dunavu. Obećala sam sebi da ću prihvatiti stipendiju ako je dobijem, ali ne želim da napustim svoj život u Srbiji. Volela bih da vratim vreme i budem mala bezbrižna devojčica koja ne želi da odraste. Teško je doneti pravu odluku, tesko je biti hrabar.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.